Stane, lane romanijsko
Stanoju Goliću
Najljepša nedjeljna jutra.
Spuštali bi se, on s Vratnika a ja s Bistrika,
iz studentskih sobica,
i nalazili nasred puta – kod “Slatkog Ćošeta”,
ili kod “Evrope”,
il’ ispred “Sarajke”.
To, tada, bješe sva naša jurop,
čini mi se – ljepša i šira od ove sadanje!
Pa onda na kafu, u bašču “Kolobare”,
u kojoj, u mlada jutra,
samo mi i mačke-beskućnice.
Poslije odmah “Hotel Beograd”,
podrum, i usred dana,
dušu dao za tugu, jazz, cugu
i ašikovanje.
Pili smo, onomad, puno. Znali nas svi perači ulica,
u ranu zoru, i kafana “Kod Reše”,
u kojoj bi, šupljih džepova,
s kurvama i taksistima jeftinu, vrelu puru,
uz zadnju čašu,
brzinom munje, uslast, smazali.
Nisam ni znao da već je bio teško bolestan.
Da ni kap žéste u usta ne bi smio staviti.
Zacijelo nikad ne bih ni sazn’o,
da ga jednom,
godinama potom,
ne sretoh na šetnici kraj Drima,
u prelijepoj Strugi.
Ja došao da recitujem,
a on, veli, nak’o,
na odmor.
Ujutro, kad ga potražih u hotelu –
malo je kasnio, protivno adetu –
recepcionarka veli: “Golić? Aaa, to je onaj
sa dijalize! Jutros se nešto oteglo.”
Plašio se, kanda, da ga Enver,
ja,
i ostala banda,
ne gledamo drugačije,
pa pio više,
brže,
i žešće
od svih nas.
Umro je malo poslije rata, iscrpljen, u teškim mukama.
Moj kum Stane,
meko lane,
pjesnik iz Šoder-Sitija.
Goran Sarić
(Iz knjige “Ruka iz krasnog niotkud”)
