(Dr. Svetlana Broz: “Moji”, autobiografska proza, Gariwo, Sarajevo 2024)

 

 

Svetlana Broz je odavno zaslužila da je ne zovemo (samo) unukom Josipa Broza Tita. Osim što je ljekar (kardiolog), ona je i pisac, izdavač, urednik, reditelj dokumentaraca, predavač na domaćim i stranim katedrama… Uza sve to ova odvažna žena nastoji da mlade na području bivše Jugoslavije upozna s teorijom i praksom građanske hrabrosti. Što se tiče književnosti, ne možemo zaobići njenu knjigu (anti)ratnih svjedočanstava “Dobri ljudi u vremenu zla”, koja je u posebnim izdanjima objavljena u svim novonastalim zemljama Regije, te prevedena na engleski, francuski, italijanski, španski, češki, poljski… Tu je i njena druga zapažena knjiga “Imam petlju” koja se bavi upravo poticanjem i njegovanjem građanske hrabrosti – kruha nasušnog na ovim našim uzburkanim prostorima.

No, sve to potencijalni čitalac može lako naći na internetu. Hajde sad da se pozabavimo njenom novom, ovih dana objavljenom knjigom autobiografske proze pod naslovom “Moji” (Gariwo, Sarajevo 2024, 161 str.). U njoj se spisateljica bavi njenom užom i širom familijom.

Ovdje se odmah nameću dva osnovna pitanja: zašto knjiga o “Mojima”? I zašto baš sad, u ova mračna, turbulentna vremena?

Odgovor na ovo pitanje nije baš tako jednostavan.

Jer, iako tu određenu ulogu imaju napadi na njenog slavnog djeda, ali i na njegove srodnike i potomke – “Decu su mi još u osnovnoj školi tukli vršnjaci, samo zato što su praunuci Josipa Broza Tita” – moram odmah reći da Tito nije glavni lik ove priče. Ne, u njenom su fokusu drugi “Njeni”: majka Zlata, baka i djed po majci (Antonija i Žarko), prabaka Angelina – svi iz (majčine) obiteljske “grane” Jelinek. Brozova time želi da ispriča jednu do sada neispričanu priču. Pritom je sasvim jasno šta je njena osnovna misao-vodilja:

“Moj vrhovni postulat je istina, verovatno zato što su mi putevi kroz život često bili zamagljeni mnogim tuđim lažima. […]  Sada preda mnom hodaju moja deca i unuci kojima ovom knjigom želim da osvetlim deo puta koji su prešli njihovi preci.”

 

Druga baka, Titova prva žena Pelagija Denisovna Belousova, spominje se glavnom kao osoba koja je svojim odsustvom imala možda i presudni uticaj na karakter i ponašanje Svetlaninog oca Žarka Broza:

“Pelagija je 1931. otišla kao partijski aktivista, po zadatku u Alma Atu, grad preko tri hiljade kilometara udaljen od Moskve, a sina je ostavila kod prijatelja.

Sa sedam godina, frustriran time što je rastao bez oca, a sada i bez majke, Žarko nije shvatio da je ona morala da ode sama, bez njega. Prvo razdvajanje od majke u njegovoj svesti utisnulo se kao osećanje napuštenosti. Mislio je da je majka pobegla od njega.”

Tu su, naravno, i neki drugi, većinom bliski ljudi koji zauzimaju važno mjesto u djetinjstvu i odrastanju dr. Svetlane Broz. O svima njima, kao i o anegdotama vezanih za njih, autorica piše u svom poznatom stilu: mirno i logično, kao da se trudi da stalno vlada emocijama, skoro nikad ne padajući u egzaltiranost. Brozova je vješt pripovjedač, u opisivanju se služi kratkim crticama, sličicama  (najčešće) iz davne prošlosti. Tako se pred čitaocem prizori smjenjuju kao na pokretnoj traci, duhovnim okom se brzo “seli” iz jednog u drugo vrijeme, iz situacije u situaciju.

Od široke palete raspoloženja u knjizi, ovdje je svakako važno istaknuti humor. Takav primjer je, recimo, epizoda kad Svetlanina majka Zlata, tada još djevojčica, s njenom majkom i bakom šeće po selu u Sloveniji, gdje je Angelinom Jelinek tada živjela. U jednom se trenutku oglase crkvena zvona. Mala Zlata pita: “…bako, šta to lupa sa munare? –   Angelina je, kao duboko religiozna katolkinja, bila veoma ljuta na snaju, učiteljicu. Gunđala je sve do našeg odlaska: – Dete, znači, nije odvela ni u crkvu, a nekmoli naučila onome što je potrebno; ne zna šta je zvono, ali zato zna šta je minaret na džamiji!” (Antonija je osnovnu školu pohađala u Hadžićima kod Sarajeva.)                                                                         

Ovakvih humornih tonova u knjizi ima još. No, Brozova nerijetko i sa tugom i nostalgijom piše o prohujalim vremenima. Pred nama se, u zanimljivim krokijima, ukazuju stvarni ljudi, većinom srodnici i prijatelji, koje autoričino pripovjedačko umijeće plastično “oživljava” pred našim očima. Ne veli se uzalud: izrečeno se brzo zaboravlja – ostaje ono što je zapisano.

Iako u knjizi prevladavaju blagi, nostalgični tonovi, ovdje bih ipak izdvojio i potresnu priču o dr. Canjugi i Golom Otoku. Jedna scena u njoj ima nešto od atmosfere iz Kusturičinog filma “Otac na službenom putu”. (Ovdje posebno ciljam na čuvenu scenu u vozu, sa karikaturom Zuke Džumhura.)

“Canjuga je bio vojni doktor i 1948. godine stradao je zbog besmislene ljudske niskosti. Jednog hladnog jesenjeg dana, kada je nova klasa vojnika trebalo da položi zakletvu, doktor je gledao kroz prozor svoje oridinacije stotine vojnika koji su više od pola sata stajali postrojeni u stavu mirno, na pljusku, čekajući višeg oficira, koji je kasnio. Iznerviran, doktor je glasno komentarisao: ‘Prokleta zakletva, sutra će mi svaki drugi vojnik imati upalu pluća!’ 

 Neko je to čuo, preneo gde je preneo i doktor je uhapšen, osuđen i sproveden u zatvor u Bileći, a nakon toga na Goli Otok. Posle šest meseci Albina je dobila telegram kojim su je obavestili da je doktor Canjuga preminuo od posledica bolesti. Uz obaveštenje dostavili su joj i njegov ručni sat – sećala se, sa tugom, Zlata.”

U “Mojima” ima još interesantnih likova i situacija, ali se slobodno može kazati da je glavni lik knjige njen otac Žarko Broz. On je ovdje prikazan kao vrlo složena ličnost. Žustar i temperamentan, u jednoj fazi života sklon piću i “ženskarenju”, istovremeno je i častan, pošten i istinoljubiv čovjek. I njegov odnos sa ocem bilježi uspone i padove. Srećom, pri kraju Titovog života otac i sin su napokon našli modus vivendi. To se, između ostalog, pokazuje u danima Titovog bolovanja u Ljubljani, kad nad njim u zadnjim danima bdije upravo sin Žarko. Nakon mnogih uspona i padova, njihov odnos je, nošen bonacom, zaplovio na mirno more… Iz knjige čak saznajemo da se Žarko žestoko borio – i doslovno, borio! – da, tada već skrajnuta iz javnog života, Jovanka Broz prisustvuje muževljevoj sahrani.

Koliko je Žarko Broz bio tvrd i principijelan čovjek najbolje vidimo u momentu kad kao ruski vojnik, u bici kod Moskve, gubi šaku. O tome Svetlana Broz navodi slijedeće:

‘Priču o svom ranjavanju ispričao mi je samo jednom, i to kada sam napunila osamnaest godina. Govorio je tiho, ali se u tom skoro šapatu osećala sva dramatika koju je iznova doživljavao. […]

Kada sam se okrenuo da vidim da li me ostatak voda prati, shvatio sam da sam sâm na brisanom prostoru. […] Na rastojanju od nekoliko stotina metara nalazile su se tri ciglane. Kada su se moji približili odlučio sam da pokušam da nađem zaklon kod najbliže ciglane. Potrčao sam ka njoj, ali sam osetio udarac u desnu ruku iz koje je ispao automat koji sam nosio… […] prepešačio [sam] sedam kilometara do prve poljske bolnice. Bilo je – 40 C stepeni i sneg do grudi. Nosio sam u levoj ruci smrskanu desnu saku i stalno ponavljao u sebi, a možda i naglas: “Spasiće ti šaku, ušiće je nekako.”

Na kraju mu je nisu ušili. Ali, zahvaljujući njegovoj kćerki, priča je ostala. Ostala, jer ostaje ono što je zapisano, dok izgovoreno a nezapisano, na kraju odnese vjetar.

 

 

 

Goran Sarić