Luzer iz Nazareta

Ka Jevrejskom centru

U Berlinu,
polako kročimo ka Jevrejskom centru.

(Sjećaš se, ono davno,                                                                                                                                                                                          plakala si pred hrpom kose,
prugastih uniformi,
poluraspadnute obuće                                                                                                                                                                                                    i zarđalih kašika                                                                                                                                                                                                              u Oświęcimu?)

Sve je povezano,
i sve što uradimo,
kao voda i eho,
nađe nekog puta,
i odjeka,
ka tebi,
ili ka drugome.

Pod nogama krcka opalo lišće.

Na početku Lindenstraße,
kod muzeja,
gomila policajaca.

Pronašli bombu iz onoga rata,                                                                                                                                                                            Nema prolaza!

Vraćamo se,                                                                                                                                                                                                                   po istom smeđem tepihu,
Pod petama, opet,
muzika sezonske smrti,
uskraćeni za ledenu krišku
tuđeg,
a našeg,
i svačijeg bola.

 Začarani krug (Krik) 

U jednom od sarajevskih parkova,                                                                                                                                                              nadomak Čaršiji,
ljudi postavili ploču,
Skromnu i malu,

kao one na grobovima francuskih pjesnika:
mali krik u nebo.

Čim se smrklo,
došli drugi,                                                                                                                                                                                                                  tvrde uši a još tvrđa srca
i razbili pločicu.

Pa sad Munk,
u začaranom krugu zakovan,
visi na smrznutom nebu.

Ezan 

Stišan,

u pô glasa,

ezan je na sabah

dašak istočnog vjetra,

lahka perla nad Gradom.

A preglasan,

more decibela,

u inat i da svi čuju,

on prst je u oko u jutarnji čas.

Još jedan dokaz da,

štedro protiv sebe idući,

od Kulina bana do našijeh dana,

kao ni oni tamo daleko,

od svih tih pojanja u praskozorje,

ništa,

ama baš ništa,

nismo naučili.

Goran Sarić   (Iz rukopisa “Luzer iz Nazareta”)