Kašljem, hripam,
vrti mi se. Bazam po kući,
tijesnom po kavezu.
Krevet me mami natrag,
U mrak i ljepljiv zagrljaj.
Jedva nekako,
kao iz mulja,
izađem van.
Vabe me sunce i nestrpljiva,
zdrava noga.
Pola kruga džadom,
Pa na zidić.
Pa opet pola kruga:
K’o da sam se
Na Vrtaljicu uzverao!
A kad se kući vrnem,
na rubu kreveta,
ćutim gore bistrinu,
i blagi mir u njedrima.
Tijelo te
mudrošću svakom hrani,
od svakog te zla brani,
ako ga nisi
zaboravio slušat‘.
Goran Sarić
