(Drugi dio članka Lidije Zelović o izvještavanju holandskih medija u vezi sa ratom u Ukrajini)

 

Navalnijeva smrt

 

Isto se desilo oko smrti ruskog opozicionog lidera Alekseja Navalnog. Nijedna holandska stanica ili ozbiljne novine nisu htjeli propustiti šansu da optuže Putina za to, iako nije bilo logično da Putin u tom trenutku naredi ubistvo Navalnija. Ne zato što to Putin nikada ne bi uradio, nego stoga što se Navalni praktično izolovan nalazio u zatvoru u Sibiru, a Putin upravo kroz intervju sa Tucker Carlsonom dobio šansu da se prikaže u pozitivnom svjetlu.

Ipak je Volkskrant udarnu kolumnu naslovio ovako: “I tako je ruska država, dakle Putin, ubila Navalnija”. RTL-nieuws: “Nakon Navalnijeve smrti stručnjaci jedinstveni: Putin je diktator.” U vijestima javnog servisa Navalnijeva supruga je objavila da je Putin dao nalog za ubistvo. Buitenhof, De Telegraaf, Het Parool i Trouw sugerisali su isto. Međutim,  američke obavještajne službe su u aprilu izvjestile da Putin vjerovatno nije nalogodavac ubistva. Od tada se o tom slučaju malo piše i govori.

Još nešto: to što je Navalni radnike imigrante uporedio sa žoharima i založio se da se oni kao loši zubi počupaju iz vilice, holandski novinari bi, da se radilo o političaru iz neke druge zemlje, okarakterisali kao stajalište ekstremne desnice. Iz usta Navalnija te izjave očito nemaju istu težinu. (Kurzivom istakao GS)

 

 

Kratki spoj

Kritičari aktuelne strategije o rastućoj vojnoj pomoći Ukrajini vrlo rijetko dobijaju riječ u holandskim medijima. A Ako im već i uspije da iznesu svoje argumente, obično ih se odbaci kao naivne i glupe. List Trouw je još u martu objavio članak novinara i istoričara Huberta Smeetsa u kome ovaj otvoreno vrijeđa profesoricu konfliktnih studija Jolle Demmers. Demmers je prethodno obrazložila zašto smatra nepotrebnim “uključivanje alarma povodom ruskog napada”, zbog čega ona, po Smeetsu, mora da pati od “hronične kognitivne disonance”, “svjesno se odriče svoje stručne literature“ i pokazuje “nedostatak intelektualne discipline”.

Voditi otvorenu političku debatu u Holandiji  čini se takođe nemogućim. Nedavno je Jimmy Dijk, vođa SP-frakcije (Socijalistička partija, prim. GS) u parlamentu, pokušao da iz šire perspektive govori o zapadnjačkoj odgovornosti za rusku agresiju. On je rekao: “Nema opravdanja za ilegalni rat koji je otpočeo Putin. Ipak postoji objašnjenje, pri čemu moramo konstatovati da širenje NATO-a prema Rusiji Rusi doživljavaju kao opasnost za njihovu bezbjednost (…) Politika sudarajućih blokova ne vodi ka miru, nego ka ratu.”

To je kod člana CDA (demohrišćani, prim. GS) Derk Boswijka odmah dovelo do “kratkog spoja”: “Ovo liči na narativ koji čujemo iz Rusije.” Potom je Dijk od strane sedmoro kolega-parlamentaraca, s lijeva kao i s desna, stalno prekidan i vrijeđan. Član SP-a je poslije komentara Rubena Brekelmansa (VVD, neoliberali), ministra odbrane u novom kabinetu, izrazio zabrinutost: “Vaša ratna retorika o više oružja – sorry, ali ja za nas i za ostatak Evrope vidim u tome veliku opasnost. Ako nastavite stalno govoriti da je Putin ogroman manijak  da biste ga satjerali u ćošak, onda se ja brinem za našu sigurnost ovdje, u ovoj zemlji.” Van Dijkova zabrinutost nije izazvala ozbiljno interesovanje ovdašnjih novinara.

 

Spremnost na pogibiju

 

O načinu izvještavanja redovno razgovaram s novinarima, od novinskih agencija do NOS– vijesti (holanski javni servis, prim. GS). Oni ne sumnjaju da su na pravoj strani. Ukazujem im na normalizaciju totalitarizma u njihovim izvještajima i da to Evropu, po meni, gura u pravcu rata. Ali najveći broj njih se ne prepoznaje u mojim pritužbama.

Na pitanje zašto tako malo čujemo o načinu razmišljanja ruske strane, odgovaraju da ne mogu raditi u Rusiji. Kad im kažem da iz Holandije mogu ispričati i širu geopolitičku priču i ozbiljno propitati političare, oni odgovaraju da ruski izvori često nisu povjerljivi i da kruži mnogo teorija urote protiv kojih se moraju boriti. Ali, jesu li povjerljivi samo oni izvori koji potvrđuju zapadni narativ? I, kako određujemo kada je nešto urota? To mi ostaje nejasno.

“Ovako mi razmišljamo o ratu: dvije trećine Holanđana smatra da vojsku treba povećati”, stajalo je u naslovu AD-a u februaru. “Kod Holanđana jača ‘spremnost na pogibiju’: skoro polovina želi braniti domovinu u ratu”, naslovio je u junu De Telegraaf.

Spremnost na pogibiju, dotle smo, dakle, došli. Ovog se stanja duha dobro sjećam iz 1990. godine. I pitam se šta bi se desilo kad bi novine, radio i televizija objavili sada još nezamislive naslove: “Evropa mora deeskalirati,” “Omogućimo pregovore,” “Za jaku i miroljubivu Evropu: učinimo sve da odmah prestane rat.”

 

Lidija Zelović, Trouw, 28 juni 2024.

 

S holandskog preveo Goran Sarić ; lektura i korektura prevoda Goran Trkulja:

 

Lidija Zelović (1970) je režiserka, spisateljica i predavačica. Odrasla je u Sarajevu i između 1998. i 2001. radila kao nezavisni izvještač i fikser u ratnim područjima, između ostalog i u bivšoj Jugoslaviji. Zelović je studirala književnost u Sarajevu i studij filma i televizije u Amsterdamu.