U tek načetoj tišini
parka Angerenstein
čuju se samo kuckanje štapa
i moji tromi koraci.
Jutro je.
Na klupi pokraj staze
skutrila se djevojka,
curetak tek propupali
i tiho,
ne znam zbog čega,
plače.
Oprezno je pozdravim.
A ona samo podigne pogled,
pa opet zaroni
u ples od suza.
Rana je jesen.
Predamnom,
eno tamo,
sa stabla padne žir
i bez se glasa raspukne
na dva jednaka dijela.
Kao da se tu,
pred mojim očima,
i samo za moju dušu,
upravo rastvorilo,
raspuklo
djevojačko srce.
Goran Sarić
