Kad se probudim,
na zidu uvijek gledam
istu sliku:
otac, ja i labud.
Ráne su šezdesete.
Majka ga,
s najboljim drugom,
pustila na more
i uvalila im Malog Mene,
onako, za “svaki slučaj”.
Ješo laf s gustim brkovima,
omaršarif,
friški otac,
a ja – prgavi goluždravac.
Po danu smo se kupali:
oni, ajkule, oko “koka”,
a ja u plićaku,
s velikim labudom.
Uveče me rano ušuškaju,
slikovnica, čokolada, čips,
i ostave samog
u praznoj sobi.
Jednom se tako opet
motaju oko zamamnih peškira,
a ja hoću,
HOĆU i bog!
kuglu sladoleda.
On ne dâ.
Nema za me vremena.
„Tata, tata“,
bijesno se prodere
mršavo ovo derište,
da cijela plaža zvoni.
Cure se zgledaše,
trunku zarumeniše,
pa buć! u more.
Kuglu sam,
uz obaveznu “porciju jezika”,
ipak dobio,
ali mi to,
taj trik očajnika,
nikada nije zaboravio.
Goran Sarić