D. mi je davno,
u zadnjoj klupi,
bio dobar drug.
Dobro se zezali,
na svoj konto,
nas dvojica –
dva najveća nosa
u razredu.
Uz rat se,
poput mnogih,
prozlio, prometnuo
u kabadahiju:
kinjio,
provocirao,
tukao,
rušio ljudima
i kuću i dom.
Završio jadno,
u nekoj vukojebini,
al’ opet onaj stari D:
vedar i blag,
nimalo divalj,
za na ranu priviti.
Ali sâm, posve,
bez kinte u džepu,
i igdje ikoga.
“Sad sam opet
onaj tvoj D.”
jednom mi,
u slušalicu, reče.
Zvao sam ga, često,
jutrom po parku šećući.
Samo sam mu tu još
mogao pomoći.
Kad su mi javili
da više ga nema
kao da su se sve
krošnje u parku
zgustiše nadamnom.
Ni tu mu, valjda,
mada opet dobrom,
ne bješe dovoljno mjesta
za prolaz do neba.
Goran Sarić
