O prošlosti našoj,
i suncu i tami,
jezikom jasnim
govorit’ će groblja.
U drač zaras’o,
tu varen i pečen
počiva rod moj,
zanavijek stišani.
Više ga, skoro,
ovdje, iznad zemlje, nema.
A dolje: Брборић Загорка,
Мијатовић Небојша,
Антић Стана,
Чећез (Панте) Десанка…
Sa jednom sam takvom,
Desom, u ratu,
lohotnom skloništu,
negdar kartao.
Privlačili me meandri,
i obline njene.
I smijeh raskalašan,
mada sve čisto,
tek u pogledima bješe,
Sad sjedim tu, kraj
grobljanske česme –
dar Трифкa Сарићa –
i pogledom milujem
usta puna zemlje.
Hoće li iko,
kad mramor ovaj
grumen zemlje postane,
prelistati barem
našu knjigu mrtvih?
Goran Sarić
