Za I. H.
Zvali su ga Mamba:
volio je zmije,
i volio lagat’.
Jednom se,
u kamenu našem,
igrao sa šarkama,
pa ga jedna ćapila.
Jedva kutaris’o!
A slagat’ – k’o s nokta!
Svi smo to znali
i rado mu praštali.
Niko mu, nigdar,
taj med slatki, bezazleni,
sa usana punih
psovkom obrisao nije.
Uz rat otiš’o vani.
Zgadila mu se, namah,
ta velika laž,
opšti kupleraj sa urlanjem
i sa pucanjem.
Zadnji put kad mi se javio
rekao je: “Evo, stari,
samo još da odradim
ovaj posao u Danskoj.
Zamolili me.
Još par stotina kuća
po novoj tehnologiji,
i eto me u domaju.”
Juče od jarana čujem
da je, star i bôlan,
u staračkom domu.
Platila mu ga sestra,
da ne umre sâm,
i od svih ostavljen,
na džadi,
pod tankom dekom mraza.
Goran Sarić
