Sjedim za stolom. Pišem.
Rominja.
Odjednom trzne me
kucanje u prozor.
Taman se, s mukom,
osovim,
kad ugledam
tipa u kapuljači:
stazom,
kraj mog pendžera,
juri niz basamake.
Poštar!
Nova knjiga od prijatelja
iz daleka!
Nekada bih ga,
sav radostan
pozvao u kuću,
ponudio pićem,
tutnuo u džep
koju paricu.
Mojoj baki,
zarana udovici,
jedan takav,
Il postino,
sve u uniformi,
bješe kontakt sa dunjalukom:
nema šanse da ode
nepočašćen!
Sada je sve brže,
drugačije.
Kao u onom tužnom filmu
Kena Louča.
I onda to neki,
još iz punih usta,
zovu napretkom.
Goran Sarić
