Nekidan mi je iz Kelna stigla lijepa pošiljka: dvije knjige mog starog druga Dragoslava Dedovića. Jedan prevod i njegova zbirka pjesama.
Dragoslav je, po meni, već godinama jedan od najboljih pjesnika zajedničkoga nam jezika. Uz to je i vrstan novinar (komentator) medijske kuće Deutsche Welle. Naše poznanstvo seže još tamo do osamdesetih godina prošlog stoljeća, kad smo se u ondašnjoj Književnoj omladini Bosne i Hercegovine lijepo družili, objavljivali prve pjesme, “osvajali svijet”…
Od tada, na žalost, se nismo imali prilike često viđati, ali smo, na neki način, cijelo vrijeme održavali neki kontakt. Ja sam pratio njegov razvoj, on, veli, moja pisanija, a povremeno smo se i dopisivali. Prije par godina je čak bio gost na čitanju poezije kod moje sestre i zeta na Boračkom jezeru u Herzegovina lodges. Ali ja tada, na žalost, nisam mogao biti prisutan.
Evo Dragoslava sada, napokon, na mom sajtu s nekoliko sjajnih pjesama. Sve su mi dobre, sve drage – nekoliko sam mu ih sâm sugerisao da odabere – ali bih za ovu priliku ipak izdvojio kratku priču o pjesmi “Betoven u Golubincima”. Zaintrigirala me je, naime, ta pjesma, to jest storija o slavnom kompozitoru u njoj, pa sam mog druga zamolio da mi objasni koliko u njoj ima stvarnosti, a koliko mašte. Evo njegovog kratkog odgovora na chatu:
“Činjenica je da je njegova prva ljubav sa mužem otišla u Golubince.
Govorkalo se u Beču da je jednom otišao da je traži.
Ali ništa provereno.
Činjenica da sam po rođenju u Zemunu neko vreme koje ne pamtim živeo u Golubincima – roditelji bili na službi.
Eto.
Ostalo je pesnička istina.”
Mislim da za ove sjajne pjesme Dragoslava Dedovića nema, niti im treba, boljeg uvoda. Uživajte!
DRAGOSLAV DEDOVIĆ (izbor pjesama)
CRNA ČIOPA
u tom snu zaboravio si da hodaš
januar i februar proveo si iznad mora gledao
gradove kao jastučad za čiode sa milionima iglica
prozori su ti odozdo uzvraćali krikom
mart si probušio niskim letom april
zagrlio piruetama iznad napuštenih sela
sve do brda odakle potiču priče
severu te oterao vetar južnjak
kada te prestao nositi bilo je leto
plutao si u svetlosti iznad tuđe zemlje
auto-putevi svezani u čvor kao gliste
na trgovima su ljudi slavili jesen točeći mlado vino
najlepše grožđe u vinogradima oprljio je mraz
od njega otežao, nalik skijašu koji beži pred lavinom
ronio si kroz slojeve vazduha
na mrtvom jeziku ime ti je bilo ἄπους *
snoletenje ume da potraje trista dana
probudiš se, prohodaš, znaš:
najsuroviji božji izum jeste gravitacija
i nemaš kud – zapisuješ
to je kao da u snu letiš
*ἄπους apus, (bez stopala, beznoga), starogrčki naziv za crnu čiopu (apus apus), pticu sličnu lastavici koja mesecima može da leti bez prestanka.
BETOVEN U GOLUBINCIMA
kočija se sporo kotrlja
konjska kopita – takt za očajnu pesmu
u magli fali oboa
nisu smeli da prognaju u Srem
plavokosog anđela po imenu Žanet
pred Šlosom se zgusne mrak
iza zavese on vidi obris violine
njeno telo ljubio je toliko puta
u bunilu između klavirskih fantazija
zašto je došao kad nema snage da pređe
pet koraka zaleđenim blatom
i udari alkom o hrastova vrata
niko ga ne čeka pod prozorom
plemkinje udate za kapetana
tu više nema devojčice koju je voleo
kočijašu veli da okrene ka Pazovi
a ovaj cokne jezikom pa procedi
uz smešni slovenski naglasak
wie der Herr wünscht
u Beču može mirno da kaže
bio je na kraju sveta
vek i po kasnije u komšiluku
ti si dete nalakćeno na prozorsku dasku
obloženu sjajnim papirom
pokušavaš da ga dozoveš
ali on ništa ne čuje
kroz maglu kroz vreme
on je umro gluv
PRVI VOSKAR
jutrom nema posla
srče kafu i zàglēda opštinarke
što nakinđurene štiklama ukucavaju
prastaru poruku u letnji asfalt
prodaja će skočiti kad dođu zadušnice
sada žuta materija na tezgi tupo čeka
da postane plamen
ko je u pećini prvi zapalio suvi prut
obložen lojem divljeg vepra
pitaš se ko prvi htede da obasja tamu
u sebi u svetu da mu tužna misao
kruži oko plamička kao buba
sve dok je svetlost ne sažeže
NA LAZAREVAČKOM DRUMU
ko danas uđe Kod Ace ne izgleda lepo:
glavati, žutozubi muškarci, neobrijani od rođenja
starica s pudlicom patkastog hoda
šankerica u trenerci, plastični nokti
nad kariranim stolnjakom majstorovo lice:
umor dubok kao arteški bunar
čovek u radničkom kombinezonu s vrata širi ruke:
đe si – prekodrinski sočno, nekome unutra
naslonjen na pivo, grmalj, iz polutame:
nisam niđe, eto đe sam – smeju se
Pazolini bi ih voleo – prekarijat iz predgrađa
unuci pandura koji su mlatili šezdesetosmaše
a tvoje su telo uništile knjige
rukopis na koži ipak vam je isti
(alavost, opijat i za hrišćane i za komuniste)
pomalo ih voliš pomalo ti se gade
miris sprženog mesa tucane paprike
miris hmelja, iz zvučnika drma:
čini mi se šećeru / ti bi mene za večeru
u zlatnom preseku iza musavog okna
čiča sedi pred korpicom sa jajima
a iznad njega poput džinovske šubare
krov socijalističke desetospratnice
na televizoru bez tona opet neki rat
ovaj put pravoslavci s obe strane
ćirilica duž haubica, kod Ace o tome ćute
sunce predugo umire iznad reke zakačeno
o tipsko sleme – novi brutalizam
do sutona ti celi kraj postane tuđ
negde na mreži si pročitao:
Balkan je jednom bio kontinent
IZMEĐU DVA GROBA
petak, svi su otišli
prizor uokviren berlinskom stolarijom
ispod koje drema stambolski tepih:
dva stabla, dva automobila
i gola zemlja nagiba
ovde si stigao kružeći po kontinentu
sumanutim putanjama
niko ne zove, svi su otišli
majka i otac izvan dometa
između njihovih grobova
370 kilometara, tri državne granice
čudo da su ikada ležali
jedno pored drugog, da si bio
želja, nagon, možda nejasna zamisao
zato zapisuješ u Votsap:
sine, između mog groba i groba tvoje majke
biće 1200 kilometara, pet državnih granica,
ne tuguj, čuda se ponavljaju, čuda se uvećavaju
BENGAL
to što ostaje nije zaveštao pesnik
tragična duša nije umela da zapeva u ovoj šumi
nema sveznajućeg pesnika, Novalise,
ovde ništa nije izraz vere niti put do nje
niko ne razbija svoje kristalne pesme
niko ne spaljuje stihove na sveći
niko da kaže to što se mora reći
niko osim Bože iz Lipnice
dok u crni bengal urezuje
bela slova majčinog imena
ZUJANJE ZA MAJU
tamo gde egejski tirkiz postaje
helensko plavo ona pluta sa
žaokom uperenom u nebo
umrla je daleko od roja
avanturistkinja u potrazi za
pčelinjom Indijom ili
povodljiva duša izgubljena na
beskrajnom polju po kojem
svetlost prosejava zlaćani polen
zbogom Majo došapneš joj
duvajući u telašce prema pučini
u sebi odzujiš nešto
poput budističke mantre
hvala na savršenstvu saća
na blagorodnosti meda
to je sve što možeš da učiniš
dok iznad vas avion
bled kao čovečja ribica
belim tragom deli svet
na orijent i okcident
TRI JEDRA
labrisom zasečen horizont
iz tirkiza kobalta safira
vire tri jedra
opet podigneš pogled
više ih nema
mrtvim minojskim jezikom
Belo more ponavlja svoju mantru
zapadnjaci na balkonima prave se
da razumeju lepotu koju su kupili
ali ovdašnji bogovi
ne razumeju engleski
nijednog jedra
na bledoplavom nebu paraglajder
turista se ruga Ikaru
vetar donosi krik kupača sa pučine
razbacane po plaži crvene stene ćute
zimzeleno stablo sa bezbroj čvorova
starije od svake balkanske države
ovde oktobar ne može biti listopad
dva jedra na ivici neba
navijaš za ono treće
ma gde da je
KAPIJA BOJE CINOBERA
ne čitaš više
noćas neće doći
vreme lekovitih spisa
među koricama plešu grinje
sanjariš okružen knjigama –
čovek iz nepostojećeg stoleća
Rilke i Brodski skoro nestvarni
a daleki su i Gulag i Treblinka
šta znaš o zločinačkim dinastijama osim
zapisano rukom Du Fua o
kapijama boje cinobera iza kojih zaudaraju
meso i vino
pred kojima skupljaju smrznute mrtvace
ne čitaš više – knjiga se diže i spušta
na grudima prateći sporo disanje
leto zažarenim dahom palaca
kroz odškrinut prozor nadolazi
noć spremna da se pospe šećerom u
prahu i zapeva nemački šlager
u snu će se valjda slova
presložiti u azbuke
leći ćeš pred kapiju boje cinobera
nepismen seljak kojem
ni pesnik neće udeliti
šaku pirinča
PEDESET I PETI
mart kraj velike reke
iz sive jastučnice
prosipa guščje paperje
meteorolog tvrdi:
susnežica je dojahala na
skandinavskom vetru
društvo ti pravi reporter
koji na nemačkom prati
skijaške skokove
kako god izračunaš bliži
pokojnicima nego
potomstvu
miran
pomalo tužan pomalo
srećan bez
neizmirenih računa
voliš svoju
prezimenjakinju
čigra na
geografskoj karti
život između
jedanaest gradova
više država
trideset adresa
dobro si prošao
nisi ubijao / nisi ubijen
dečak iz dvadesetog veka
PRAZNIČNA
golom krošnjom u dvorištu sve do
pletenog abažura prozorske lampe
nadolazi praznična tuga
rupama u sećanju razmile se
jevtine svetkovine
duša – memorijska pena
poprima mlad oblik
šta si slavio? postojanje?
zbir trenutaka što proždiru jedni druge
s kim si slavio? s onima kojih ovde nema
otud sumnjiva misao da je lepota
prolazna? njeni zemaljski oblici, njena
virtuelna senka, da
ali nikako ono za čime žališ ono
što nikada nisi imao
Dragoslav Dedović
