1991.

24.4.

 

SAN

 

Gledam more sa prozora svog ateljea.

Bonaca je.

Prelećem pogledom preko dva broda, jedan se približio Gradu*, drugi je kod Lokruma. Vidim u trenu da su neobični, vratim pogled i shvatim da su to veliki vojni čamci puni vojnika. Vojnici, rame uz rame, iste visine, u uniformama maslinaste boje sa šlemovima na glavama koje izgledaju kao bombone u bombonjerama i presijavaju se na suncu. Noćas je počelo, pomislim.

Pogledam Grad, u luci, ispred Gradske kavane stoji veliki tenk. Oko tenka zbijeno hiljade ljudi i vojnika, svi u unifor ma ma. Na tvrđavi Svetog Ivana upravo se podižu dve ogromne kvadratne zastave. Na zastavama umesto obeležja države iscrtane su šare kao na maskirnim uniformama.

U sledećem trenutku ljudi nema, ostao je samo tenk.

 

 

MASLINE SU PRERODILE

 

Prerodile su masline, ne valja. Biće rata i ovde, kaže gospođa Ane7 pokazujući maslinjak u vrtu Ugostiteljske škole preko ulice.

Gledam maslinjak, grane maslina su se od roda povile do zemlje. Pitam je kakve veze imaju masline sa ratom.

Tako su masline bile prerodile i 1941. Tada su mi rekli da je to predznak rata.

Gospođa Ane** je naša prva komšinica, rodom sa Pelješca. Pričala mi je kakve zločine i strahote su Nemci vršili nad stanovni štvom sela po Pelješcu gde je bio jak otpor Nemcima. Ogradili bi žicom komad zemlje, kao kavez, uguravali stanovnike sela u njega i puštali u kavez krvoločne dobermane…

 

—–

*Grad. Dubrovčani Dubrovnik zovu Grad.

**Gospođa Ane Ivušić, domaćica, komšinica iz Župske 5 u Dubrovniku.

 

 

 

INTERVJU SA PREDRAGOM LUCIĆEM

ZA SLOBODNU DALMACIJU

 

U Staklencu, tržnom centru na Trgu Republike u Beogradu, nekoliko dana po dolasku iz Dubrovnika, nalazim se sa Predragom Lucićem, novinarom iz Slobodne Dalmacije u Splitu. On je zgodan, lep, osetljiv, vidim da je dirnut, ganut mojom pojavom, da me gleda kao da i pogledom može da me povredi, on mi pažljivo postavlja par pitanja, ja automatski, kao robot odgovaram, ravnim glasom, bez emocija. Još se nisam ni pribrala ni skupila delove sebe, ni odmorila od stresnog puta.

Vraća mi se stalno slika mora i galebova koji su pratili Liburniju u zoru kada sam izašla na palubu broda.

 

Četvrtak 7. studenog 1991. Slobodna Dalmacija, Split

 

JELENA, ONI HOĆE DA NAS POBIJU

 

Bila je subota, uvečer, Milan je izašao da prošeta psa… imali smo velikog, rekrasnog šarplaninca… ja sam otišla sa dva bidona uzeti vode sa cisterne. Vraćali smo se zajedno, Milan je pomogao odnijeti vodu jednoj staroj profesorici engleskog jezika koja nije imala nikoga. Došli smo kući… već je pao mrak i upalili smo svijeću.

Stavili smo nekakvu juhu da se kuha… i tada je počelo. Gađali su sa mora… znate, nevjerojatno kako čovjek brzo nauči da po zvuku raspoznaje oružje, čak i kalibre… Milan je izišao na balkon, gledao. Granate su počele da padaju blizu nas… izašla sam za njim i rekla mu:

Milane, šta radiš na balkonu, uđi unutra.

Odgovorio mi je:

Sada su tri pale dole kod Excelsiora, vidiš, tačno gde sam jutros plivao.

Ušli smo u kuću i stali pod štok od vrata, zagrljeni. Milan je govorio:

Jelena, oni hoće da nas pobiju, zašto nas, zašto nas?

Onda se odvojio od mene i rekao:

Pusti me da se pomolim. I pomolio se.

Sklonili smo se pod veliki trpezarijski stol. Kada je u jednom trenutku sve utihnulo Milan je rekao:

Idem da vidim da li je provrila juha.

Otišao je u kuhinju i… tada je… ništa se nije čulo, samo bljesak… kada sam otvorila oči, valjda sam bila ošamućena nekoliko sekundi, čim sam videla razrušenu kuhinju, znala sam… rukama sam sklanjala ruševine. Tražila sam ga, zvala sam ga, iako sam znala… Konačno sam ga našla, u mraku sam mu napipala telo, ranu na ramenu i… pluća su mu bila probijena gelerom, osetila sam neko tkivo i pokušala da to vratim, vukla sam ga… pokušavala sam ga staviti na krevet… eksplozije su osvetljavale kuću… Stavila sam glavu na njegove grudi, ali od lupanja vlastitog srca ništa nisam mogla da čujem. Izjurila sam van, zvala pomoć, susjedu… ona mi je rekla da ne može da dođe, da je i sama ranjena. Zvala sam hitnu pomoć, rekli su da još ne mogu da dođu, svuda padaju mine… Onda je došao jedan lekar koji je poznavao Milana… rekao je da je Milan mrtav, da je poginuo na licu mesta. Zvala sam Radio Dubrovnik, pomisao mi je bila da ceo svet treba da sazna, odmah. Javio se Davor Mojaš, bio je

baš te noći dežuran, zaplakao je kada sam mu rekla da je Milan poginuo. U pola sata je napravio radio emisiju o Milanu koju je čuo Dubrovnik… Pomislila sam kako je strašno da Milan leži sam u kući, ali nije bio sam, naš pas Čobi ležao je pored Milana celu noć.

Jelena Trpković u tek oalobođenom od ćaćija, policije i kriminalaca Pionirskom parku pored skulpture velike slikarke Nadežde petrović. Spomenik su oprali studenti od prljavštine ćaćija.

 

Pogreb bez svijeća

 

Tako posljednje trenutke dubrovačkog pjesnika Milana Milišića opisuje njegova supruga Jelena Trpković. Razgovaramo uz rakiju za neke sretnije dane u jednom malom beogradskom kafeu. Jelena je došla u rodni Beograd da kaže cijelom svijetu istinu o Dubrovniku, da zajedno sa Dubrovčanima u Beogradu i Beograđa nima sa srcem u Dubrovniku pomogne svom gradu.

Kada sam odlazila… a teške su takve odluke… … prijatelji u Dubrovniku su mi rekli: Samo nas Beograd može spasti.

 

 

Jelena Trpković (fragmenti iz knjige dnevničkih zapisa „Takva su vremena: Zapisi 1989–2006“, MosArt Jugoslavija i suizdavači, 2026)

 

 

Jelena Trpković je istaknuta beogradska i dubrovačka slikarka i spisateljica. Poznata je po svom autentičnom likovnom izrazu crteža, kolaža i slike, ali i po svom društvenom angažmanu, antiratnom stavu i čuvanju sećanja na svog supruga, pesnika Milana Milišića.

Izvod iz recenzije:

 

“Zloslutni tamni oblaci su od 1989 i 1990. najavljivali nesreću koja je započela opsadom Dubrovnika i pogibijom pesnika Milana Milišića 5. oktobra 1991. Jelena prelazi preko ratnih granica do Sarajeva, Beograda, Zagreba, Ljubljane, Splita. Sa slikarskim darom za meru i ono što je najbitnije, bez patetike i ostrašćenosti, beležila je scene susreta i razgovora sa prijateljima koji su se našli na suprotstavljenim stranama. Jelena, mlada žena sama u ratnom užasu, suočava se sa tragikom ratnog stanja, bez očajanja, snagom koju imaju samo žene.

 

Dostojanstvo i prkos njezini su odgovori na besmisao i brutalnost rata, prezir prema ratnim vođama i huškačima, ali i njihovim dodvoricama i pomagačima. Održava kontakte s prijateljima širom Jugoslavije, putuje razvalinama zemlje, među osnivačima je mirovnih pokreta i protesta, bori se protiv mržnje i zla…”

 

Odabrao i priredio: Goran Sarić