Stranac, ne od Kamija
Moja ulica.
Tu odrastao.
Tu sve, baš sve
je moje.
Eno dolje,
uskom džadom –
uvijek potokom je zvali –
prođe jaka žena.
U njenoj šupi,
s majkom,
k’o pas drhtao
za najžešćih granatiranja.
(Šrapnel joj tada,
jedan, zakačio guzu.
Izašla, drčna,
iz skloništa
da otvori prozor,
stakla da ne popucaju).
Za njom se sporo,
na nedjeljnu misu,
vuče starica.
Ni rat, krhki mir,
ni docnija grabež
ni poluživot,
ni čista smrt,
u njoj, ni mrvu,
nisu načeli
Njega i Gospicu.
Za njima ide Vršnjak.
U ratu skupa pili,
kartali i gložili se, sve
tužeći za djecom i ženama.
Kad me ta čudna promenada smori,
dignem pogled
ka kući prekoputa.
Prazna.
Ti se više
neće vratiti.
Pasanti nikad,
baš nikad,
da dignu pogled
na moju terasicu.
Za njih ja i nisam tu.
Na odmor došavši,
sa dalekog sjevera,
za njih sam neznano,
sumnjivo lice.
Stranac.
Goran Sarić
