Sinoć oko pola osam – supruga čavrlja na telefon, ja se spremam za još jednu porciju očaja na središnjem dnevniku – neko tiho kucne u prozor. Susjeda.
Odmah sam znao šta je. Kad je otvorila vrata, i ušla u dnevni boravak, znao sam da sam u pravu. Umro je naš komšija Jaap.
A još juče ujutro, pri kafi, rekoh D.: „Noćas ga nisam čuo da kašlje. To može biti dobar, ali i loš znak.“ Jako loš, pomislih tada. Ali joj to nisam kazao.
Sve se brzo odvijalo. Nekad u maju Jaap je došao da nam se izvini, da kaže kako nam ne može raditi kupatilo, mada smo to već bili dogovorili. Zabranio mu doktor takve poslove, veli. Pluća. Puno je radio u prašini, pa i sa azbestom, pa sad ima vrlo osjetljiva pluća.
Uskoro zatim je skroz prestao raditi. Bolnički pregledi pokazali da ima rak.
Brzo je kopnio. Sa nekadašnjih devedeset, veli mu uplakana žena, spao na šezdeset i kusur kila.
Isprva sam ga čuo da po svunoć kašlje. Glasno, “iz peta”. Već tada mi je bilo jasno: mrka kapa, zla prilika.
Poslije se preselio u drugu, nama dalju, valjda bolje izolovanu sobu. Pa onda, sve češće, u bolnicu.
I tako je to trajalo jedno vrijeme. Sve, eto, do juče.
Nedostajaće mi njegova iskrena, nezlobiva neotesanost. Neposrednost. Iskrenost. Kao susjedi smo, kad dođosmo ovdje u Holandiju, bili prilično loše počeli, ali sam se vremenom uvjerio: Jaap je dobar, čak vrlo dobar čovjek.
Teško mi je, jutros, da napišem: bio. Slava mu!
Jaap i ja
Kad smo, nakon skoro dvije godine seljakanja po azilantskim centrima, uselili u našu kuću u nizu u Holandiji, u njoj i oko nje sve je bilo zapušteno. Jedina prednost je bila što bješe zadnja u redu.
A mane?! Stara (s početka 20. vijeka) , vlažna i slabo izolovana; male, nepraktično raspoređene prostorije; malo svjetla; veliki, a neupotrebljiv tavan, bez stepenica i struje.
Sa stražnjim vrtom slična stvar: jeste veliki, ali sav obrastao u korov i drač. Uz to još i neograđen – svačija prćija.
Ali najgori od svega toga bio mi je, barem u početku, problem sa susjedom. On se zove Jaap, građevinac je, i jako je brutalan. Navikao da su i ta kuća i pripadajući joj vrt zapravo ničiji. Pa je, vođen tom logikom, oluk od svoje radionice okrenuo na našu stranu. K’o bíva: kad ljeva, nek’ komšiji se slijeva!
Odmah sam skontao u čemu je “kvaka”. Naša ciglena “starica” je, naime, do našeg dolaska bila namijenjena za privremeni smještaj azilanata: dok se nevoljnici ne snađu, ili dok ne dobiju “šup-kartu bez povratka”.
Ko zna kakvih je tu tipova bilo: pravih izbjeglica, potrebitih, ali i avanturista, kriminalaca, sitnih lopova… Vjerovatno to ne bjehu baš neke dobre komšije, pa se Jaap malo osilio: Šta oni znaju o našim običajima? Ionako će uskoro otići odavde! Odlučio čovjek da malo “proširi” imanje.
E nećemo tako! Koliko god da ostanemo ovdje, ovo je sad naša kuća. Nismo valjda pobjegli iz onog našeg belaja da nas ovdje neko maltretira?
Par puta sam ga upozorio da prestane s tim “olučarenjem”, pa kad nije pomoglo, krajeve njegovog, u međuvremenu nama okrenutog, okolokućnog vodenopišala napunio kamenjem i starim krpama. Neka se sad njemu slijeva!
Nije se bunio.
Jedno vrijeme je vladalo primirje, a onda smo se opet žestoko zamjerili.
Uzrok je, u principu, bio isti. Uzeo čova sebi slobodu da lišće od starog hrasta sa ravnog krova svoje radionice pomete na našu stranu. Kad sam pobjesnio, prišao mu nasred ulice i sve mu skresao u brk, vadio se da je to ipak lišće sa našeg hrasta. (Stablo se nalazi u našem vrtu).
“To je istina,” rekoh mu. “Ali nismo ga valjda mi tamo posadili?!”
Prezrivo me je pogledao i šutke odložio metlu. Lice mu je titralo od ljutine. Ali to više nikad nije ponovio.
Vremenom sam saznao više o njemu. Jaap je vrijedan radnik. Ima svoju firmu Sam-Svoj-Majstor i radi sve građevinske radove, od podruma do krova. Susjedi tvrde da je u dobar čovjek, samo mu moraš znati “uputstvo za upotrebu”.
Malo docnije smo se pomirili i sve je bilo u redu. Nismo baš postali prijatelji, ali smo uljudno komunicirali.
Čovjek nikad ne zna kako će se stvari “okrenuti” u životu.
Kad mi je zbog bolesti amputirana noga, još dok sam bio u bolnici iskrsnuo je “logistički” problem: kako da, pri povratku kući, savladam onih nekoliko stepenica od trotoara do ulaznih vrata? Doduše, već sam nekako bauljao na štakama, ali uz stepenice, k tome još to bez rukohvata – nema šanse.
Vijećali smo, premišljali i kontali na sto načina, sve dok meni nije palo na pamet: zašto ne bih zamolio baš njega, Jaapa? On sigurno ima svakojakog materijala, pa sigurno i nekih metalnih cijevi od kojih bi mogao zgotoviti makar i provizorne rukohvate? Ako bi htio… Rekao sam mojima da ga upitaju.
I pristao je, odmah, moj na prvi pogled brutalni komšija. Već dan-dva nakon što smo ga zamolili, uz rubove basamaka osvanuli su čvrsto ukopani metalni rukohvati. Nije tu bilo neke estetike, par običnih cijevi, savijenih i ugrubo zavarenih – ali hvala mu do neba!
Danas ovo, sutra ono, Jaap nam danas redovno obavlja neke poslove. Vremenom smo postali sasvim solidni drugari. Prećutno se prilagođavali jedan drugom. Tako, pošto imamo različit muzički ukus, on ljeti sluša radio u vrtu ispred, a mi u našem, iza kuće. Ne žalimo se jedan drugom na povremeni “višak decibela”. Šutim i kad, katkad, u ranu zoru odjekne lavež njegovih džukela.
Prije nekoliko godina Jaap je doživio infarkt, pa su mu ugradili nekoliko stentova. Dok je bio u bolnici slao sam mu poruke, pisao da mi fale naša ćakulanja na ulici (istina), njegova muzika (laž) i jutarnji lavež njegovih cukica (notorna laž)!
Kao nekad ja, sa bolesnom nogom, sad je on bio u govnima. Valjalo mu je pomoći.
Srećom, brzo je izišao. Eno ga, opet radi, sve u šesnaest.
A kad ga zovnem da mi nešto popravi – eto ga za sekund! Popije sok, ja “klepim” pivicu, malo proljudekamo. Jaap je tipični trudbenik iz narodnog kvarta. Govori uličnim slengom. Ponekad ga slabo razumijem, ali sam zato uz njega, što se tiče holandskog jezika, završio sto fakulteta!
Nekidan pričam sinu kako mi je opet nešto odradio, da smo sad dobri susjedi…. “Jest,” prekine me sin, “ali ne bi on bio takav da mu onomad nisi onako odbrusio.”
Momak je u pravu. Nekad moraš pokazati zube. Čak i kad ih nemaš mnogo, kao ja.
Goran Sarić
