Danas je tačno 19 godina kako je na bratančevoj svadbi, kao stari svat, pod svadbenim šatorom, umro moj otac Jeremije. Ja u tom trenu nisam bio tu, trebao sam  doći tek naveče.

I možda je bolje što je bilo tako. Volim da ga pamtim iz mnoštva lijepih trenutaka. Na primjer, kad bismo, uz mezu i piće, sve drhteći od od uzbuđenja, gledali još jednu od “odlučujućih” tekmi reprezentacije Jugoslavije. Ili kad bismo, još tamo sredinom šezdesetih, na motoru s pjesmom jurili ka djedu i baki Borcima.

Mali Goco u “sendviču” između mame i tate!

 

               

 

 

Majka

 

Pogled prestrašenog ptičeta
A duša
I ruke
Široke kao stepa.
Smori je ova horda Sarića,
Kad se
Ljeti
Okupi u našoj staroj, opustjeloj kući.
Svima da ugodi,
Ona bi da skače,
Da viče,
Da nutka,

I tu se,
Baš tu se,
Katkad
Žestoko sklapimo.
Jer,
Oboje znamo,
Srce je srce,
A noge su noge,
I one starce ne slušaju.
A za to,
Da nas predobro ugosti,
Zbog toga ona
i živi, sama,
Cijele joj preduge godine.
Vrat me još dugo peče od njenih suza
Na odlasku.
I danima, u novom domu,                                                                                                                                                                                              Čuvam tu zadnju majicu,
Mokru od njenih
žalosnica.

 

     

 

 

Ješo

 

Na greblje kreċem za sunčana dana,
Sa svijeċom i vrtnim makazama.
(Prođe i po godina,
do novog dolaska.
Mater više ne može uzbrdo,
a da cvijeċe k’o korov raste –
bio bi to ne grob, neg’ kuċa cvijeċa!)
Kuċa Od Cvijeċa.
Uzbrdo,
Pokraj osnovne,
I milicije,
Ka Musali,
Jednoj slomljenoj ruži što ju je mati,
Dok se još para imalo,
Dala isklesati
Namjesto inih znakovlja.
Ruža,
Ona, jezerska,
Pod kojom je često,
Na ljuljašci,
Pod kišom zvijezda,
Mrvu “pod gasom”,
Znao usnuti.
Sjeċam se,
Kad je umro,
Samo sam mu očale,
One s crnim, debelim okvirom,
Za sebe uzeo.
Poslije se i to, u haosu, zagubilo.
Kad korov počistim,
Malo otpočinem.
Zurim u onaj trag od šrapnela,
Na desnoj strani groba,
Od rata potonjeg sramni ožiljak –
ni tamo mu,
ni tamo im
mira nisu dali!
I odvratim, bijesa se bojeċi,
katkad, pogled ka lijepom:
Kapelici
(Za kojom sam, o tempora, nekad usne, i bradavice
djevojačke ljubio!),
Pa, još dolje, ka Rijeci, i njenom kamenju,
Ćupriji u novom nastajanju,
Šljunkari,
I mrkim brdima.
I tada mu,
Na tom pogledu,
Kad leđa ploči okrenem,
I tiho krenem nizbrdo,
Potajno,
Sa surovim neznanjem živih,
Żestoko
Zavidim.

 

Goran Sariċ, “Ruka iz krasnog Niotkud”, poezija, Buybook, Sarajevo/Zagreb 2015)