Moja ulica.
Tu odrastao.
Tu sve, baš sve
je moje.
Eno dolje,
uskom džadom –
uvijek potokom je zvali –
prođe jaka žena.
U njenoj šupi,
s majkom,
k’o pas drhtao
za najžešćih granatiranja.
(Šrapnel joj tada,
jedan, zakačio guzu.
Izašla drčna žena
iz skloništa
da otvori prozor).
Za njom sporo,
na nedjeljnu misu,
se vuče starica Š.
Ni rat, krhki mir,
ni docnija grabež
ni poluživot,
ni čista smrt,
u njoj, ni mrvu,
nisu načeli
Njega i Gospicu.
Za njima ide Vršnjak.
U ratu skupa pili,
kartali i gložili se, sve
tužeći za djecom i ženama.
Kad me čudna promenada smori,
dignem pogled
ka susjedovoj kući.
Prazna.
Taj se više
neće vratiti.
Pasanti nikad,
baš nikad,
da svrnu pogled
na moju terasicu.
Za njih ja i nisam tu.
Na odmor došavši,
sa dalekog sjevera,
za njih sam izdajnik.
Goran Sarić
